Stigao je trejler za film „Otac“ reditelja Srdana Golubovića

Stigao je prvi zvanični međunarodni trejler za film „Otac“ reditelja Srdana Golubovića; ovaj srpski film nastao  je kao koprodukcija Srbije, Francuske, Nemačke, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine, i, naravno, uz, podršku Filmskog centra Srbije (FCS).

Otac je film o čoveku kome su zbog siromaštva oduzeli decu, gubitniku, odbačenom i poniženom čoveku, koji kroz svoje putovanje, hodajući od svog sela na jugu Srbije do prestonice, sa kraja na kraj zemlje, iz protesta, dostojanstva, želje da dokaže i sebi  drugima, iz očaja – postaje heroj.

Koliko očajna mora da bude jedna majka koja je spremna da zapali sebe i svoju decu?

Početna scena filma „Otac“ prikazanog u sekciji „Panorama“ ovogodišnjeg filmskog festivala u Berlinu otvara priču o ocu jedne porodice koja bi, da se radi o holivudskoj produkciji, možda mogla da završi srećno. Ali reč je o filmu koji je inspirisan stvarnim događajem u današnjoj Srbiji, u kojoj je realnost sve, samo ne Holivud.

Stvarni otac u stvarnoj priči je Đorđe Joksimović iz okoline Kragujevca. Njemu su nadležne, lokalne institucije oduzele decu uz obrazloženje da on o njima ne može adekvatno da se stara, jer za to nema materijalnih uslova. Joksimovićev život razbio se poput prozorskog stakla na koji je bačen kamen i pred njim su ostale samo krhotine: izgubio je posao u fabrici, majka njegove dece završila je na psihijatriji i rečeno mu je da će njegova deca ubuduće da žive u hraniteljskoj porodici. Očajan, ali odlučan da se bori za njih, zaputio se peške u Beograd da se direktno obrati za pomoć Ministarstvu za rad.

Balkanski „Pariz, Teksas“

Reditelj Srdan Golubović upoznao ga je pred Ministarstvom i poželeo da njegovu priču ispriča na filmskom platnu. „Kad sam saznao za tu njegovu priču i kad sam otišao da razgovaram sa njim, prva asocijacija mi je bila ’Pariz, Teksas’. Shvatio sam da ima nešto stvarno sinematično u njegovoj priči. A onda sam, razgovarajući s njim, saznao da on nije krenuo u tu šetnju kao neki racionalni akt protesta, već da je nekom svojom intuicijom krenuo da pokaže sebi i drugima da može“, ispričao nam je Golubović u ekskluzivnom razgovoru za DW. U tom trenutku je, kaže, od te priče odlučio da napravi bajku sa socijalno-birokratskim početkom, a ne socijalnu dramu. „Tako se film odvojio od realnog događaja i realnog čoveka, i postao fikcija.“